Sanjari ‒ fantazmagorija jedne revolucije

O čemu su "Sanjari"?

Ko su danas sanjari o kojima govore "Sanjari" Bernarda Bertolučija, ima li tih ljudi od onog sveta koji su još uvek toliko nevini da veruju u promenu sveta na bolje? Šta je danas, u vremenu tolike i takve otupljenosti, istinska pobuna i jesmo li, zarad najbanalnije malograđankse komotnosti, spremni za nju? Ima li te pobune u pozorištu, tom imaginarnom prostoru slobode? Na sva ova pitanja pokušaće da odgovori predstava "Sanjari - fantazmagorija jedne revolucije". Predstavu je inspirisan Bertolučujevim filmom režirao Robert Lenard.

Ko je ko u predstavi?

Metju ‒ Bence Salai

Izabel ‒ Emina Elor

Teo ‒ Daniel Gomboš

Katrin ‒ Agota Ferenc

Žak ‒ Daniel Husta

Mati ‒ Terezia Figura

Ćale ‒ Ištvan Kereši

Glumci o "Sajarima"

Emina Elor: "Nema sanjara danas... Nema dovoljno jake vizije. Bezidejni smo i opšte mesto smo... Bez orginalnosti. Puni smo komercijalnih i šablonskih ideja... Nema koncepcije. Prave, vredne i istinske. Ima gluposti. Puno gluposti ima. Zaglavljeni smo kod starih šema... Joj, što sam alternativan, joj što sam dubok. Uh, al' sam sad rekao nešto jako! Dosadno je. I ovi sanjari... Deca... 

Bence Salai: „Nisam potpuno siguran o čemu sanjari  „Sanjara“ sanjaju ali verujem da nam je svima bolje što ne živimo u svetu koji zamišljaju tri glavna glumca, koji je najlakše nazvati izopačenim. Svet je suviše složen i ne može se promeniti sloganima ispisanim na transparentima, zato ne verujem u akcije ove vrste. Ne stavljam upitnik na rezultate pobune, nego njen dugoročni učinak. Smatrati da u današnje vreme pozorište ili umetnost može doprineti promenama je smešno. U predstavi „Opera ultima“ Novosadskog pozorišta izgovorena je rečenica: "Ova predstava („Figarova ženidba“) je jednom izazvala revoluciju...  „... Danas samo klimamo glavom ili sležemo ramenima. U najboljem slučaju. Žanrovi u kojima se glumci deru u mikrofon i suočavaju publiku sa svakodnevnicom  postaju parodija samih sebe, njima se ne postiže ništa. Poštovana publika, koja je na jedvite jade došla u pozorište, ode sa predstave sa blago oštećenim sluhom. Znači, šta se može uraditi? Mislim da 2018. godine deranje, razbijanje, suočavanje u pozorištu nije revolucionarno, nego stereotipno i jadno. Revolucija može da bude umetnički kvalitet, prava vizija, preciznost i predani rad. Ovom poslednjem bi prilično doprinelo to da se rad ceni i vrednuje. Ali krug je zatvoren dok god svi igramo da preživimo...“

Sam reditelj još dodaje: “Pedeset godina od 1968. Pedeset godina od te političko-kulturno-seksualne revolucije. Ta revolucija je umrla, njeni učesnici su postali, ili teroristi, ili primereni građani novostvorenog kapitalizma. Poslednja globalna pobuna je misterija i dan danas ‒ ali upravo ta misterija nudi i mogućnost da se zamisli jedna nova, bolja, još suludija revolucija. I to danas, u imaginarnom prostoru pozorišta.

“Sanjari”, i knjiga Žilbera Adera, i istoimeni film Bernarda Bertolučija  su intimne priče, privatne seksualno-intelektualne revolucije koja je paralelna sa velikim događajima izvan zidova građanskog stana. Priča o trojci, koja se upoznaje kroz ljubav prema filmu i umetnosti i upušta sve dublje u pohotu, postaje ogledalo revolucije. “

Autorski tim

Inspirisan pričom Žilbera Adera i tekstovima Bertolta Brehta, Noama Čomskog, Ulrike Majnhof, „Nevidljivog komiteta“ i drugim dokumentima, tekst je napisao: Robert Lenard

Scenografija: Robert Lenard i Zoltan Puškaš

Kostim: Zoltan Puškaš

Ton: Akoš Dieneš

Svetlo: Atila Ileš

Inspicijent, sufler: Čila Lovaš i Aleksandra Biro

Šminka: Bojana Radović

Plakat: Daniel Gomboš

Fotografije: Srđan Doroški

Predstavu je finansijski podržala: Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada