Emina Elor

Biti u igri važnije je nego pobediti ili izgubiti

Možda se svet jednom opamet i progovori jezikom razumevanja, možda to bude kad Madačev tekst napuni 1500 godina! I možda zato danas treba da izgleda baš ovako, da bismo se za nekoliko stotina godina prizvali pameti, kaže glumica koja u “Čovekovoj tragediji” igra Lucifera.

Emina Elor, glumica Novosadskog pozorišta/Ujvideki sinhaz
igra gotovo u svim predstavama svog matičnog teatra - “Pomorandžinoj kori”, “Svetu u sedam dana”, mjuziklu “Roki horor šou”, “Portugalu”, “Buri”. U najnovijoj produkciji ove pozorišne kuće – Madačevoj “Čovekovoj tragediji” u režiji Kokana Mladenovića, čija će premijera biti 17. marta, Emina igra Lucifera. I to je valjda prvi put u istoriji izvođenja ovog dela da nečastivog igra žena…

Potpuno neočekivano, u „Čovekovoj tragediji“ Lucifera igra žena. Reditelj to objašnjava mišlju da je to zato što je u ženskoj prirodi više tajne i onostranog... Jesi li bila zbunjena kad si dobila ulogu?
Veoma sam se iznenadila ovim potezom. Kao što znamo, stereotipi su sledeći: Bog je muško biće i veoma je dobar, đavo je muško biće i veoma je zao. Naravno, i ja sam u glavi delila uloge u ovom komadu po uobičajenom mišljenju. Ali eto, imamo sreću da smo dobili genijalnog reditelja koji sve to zamišlja drugačije i ulogu đavola daje ženi. Meni. I tako je posle iznenađenja došla radost, ogromna. Nisam ni sanjala da ću imati tu sreću i čast da igram jednu od najvećih "muških" uloga u istoriji sveukupne mađarske drame. I to sa 27 godina! A onda je došao i strah: "Upomooooć! Pa ovo je preveliko za mene!!! Imam li veštinu, iskustva za Lucifera??"... Onda su došle probe. Mučim se i uživam, i učim tekst, i uživam i učim tekst i mučim se... Doći će i premijera, uskoro. Spremala sam se samo tako što sam sebi rekla: " Ovo je prilika koju ne smeš propustiti!".

Kada si ti prvi put pročitala ovo Madačevo delo koje se smatra svetom literaturom u Mađara? Jesi li mu se vraćala? Šta si uočavala svaki naredni put kad si čitala? Izgleda li ti „Tragedija“ pomalo naivno u odnosu na naše vreme u kojem su se stranputice čovečanstva radikalno radikalizovale?
Nisam ovu dramu uzimala u ruke od srednje škole, kada je bila lektira. Znam, znam, ovo je veeelika naša drama, koju treba poznavati, i poštovati, ali nikad nisam imala osećaj: "Jao, kako mi se čita Madač". Mislim de je teška literatura, više filozofska konverzacija, stara 150 godina. Teška je za čitanje, a i za gledanje ako se u njoj ne pročačka ono "današnje”, u protivnom izgleda naivno u odnosu na ovo vreme danas. To je klasično remek delo, za koje znaš da postoji, ali nije za svakodnevno "korišćenje". Bar ne meni.

Predstava će govoriti o izneverenim očekivanjima i stranputicama na koje dospevamo padajući pred iskušenjima koja se, čini se, umnožavaju kako sazrevamo, umesto da bude obrnuto? Čovečanstvo ništa ne uči iz sopstvenih grešaka i veoma okrvavljene istorije.
Tako je do sada bilo. Čovek stvori nešto novo i to propade, ili se dogodi nešto potpuno kontra. Gomilaju se naše strašne greške, gluposti, negativnosti. No, nije da se lepo ne dešava na zemlji. Ali možda će se to promenuti. Jednom. Možda u doba kad će Madačev tekst slaviti 1500 godina. Možda ovo treba da izgleda baš ovako. Možda stvarno jurimo i treba da jurimo u propast, a možda samo idemo ka nečemu još novijem, još boljem ili lošijem. Mislim da čovečanstvo sedi na ogromnoj klackalici, na ogromnom igralištu. "Svaki tren je početak i kraj u jednom", verovatno ova Luciferova rečenica ne zvuči baš ovako u originalnom srpskom prevodu, ali evo, bukvalno sam je prevela, da stoji tu kao moj odgovor. A mogu reći i moto.

Koje/čije lice Lucifer danas ima? Da li je to lice čoveka, institucije, situacije, lice nekog stanja svesti (bezosećajnosti, nerazumevanja...)?
Lice čoveka. Svi smo mi Luciferi. Ali svi smo mi i Bogovi. Nosimo u sebi i jednog i drugog. Dete ne može da se rodi bez muškarca ili bez žene. Čovek ne može da se rodi bez lošeg ili bez dobrog. Bez crnog ili belog. Naravno, ima tu još hiljadu boja na paleti, mešaju se, variraju, menjaju. Ali na kraju se opet sve svodi na dve grupe: hladne i tople boje. To veliko, globalno, filozofsko pitanje ne mogu drugačije da objasnim sebi. Ovako nekako ja mislim o svetu i čoveku. Sve ima svoje - najmanje dve strane.

Šta je tebi kao glumici od materijala koji Madač nudi najzanimljivije – fenomeni propalih demokratija, izneverene revolucije, propalog znanja, religije koja ne nudi izlaz, ljubavi koje nema?
Interesantno mi je da je već Madač pre 150 godina mislio da živimo u pokvarenom i lošem svetu i da čovek ide ka svom propastu. Šta onda tek mi da kažemo.. Interesantna mi je analiza greha. Dobrog i lošeg. Njihova borba.

Kojim bi jezikom danas trebalo progovoriti da nestane, ili bar da se smanji, pometnja koja danas vlada u svetu?Čuješ li igde takav jezik?
Jezik harmonije, jezik igre, jezik čigre, jezik nade, jezik borbe, jezik vere u sve ovo, jezik kruga koji se ne zatvara, jezik pada i ustajanja. Ali možda, ako se u sledećem životu rodim kao cvet ili beskućnik, neću misliti ovako...

Madač kroz „sveto trojstvo“ Adam - Eva Lucifer govori o propasti svih velikih ideja. Ako u jednu od njih uračunamo i pozorište, šta je danas ostalo od te ideje? U kojem je pravcu otišla kroz istoriju pozorišta a u kom pravcu ti se čini da ide?
Materija ne nestaje, ona se preoblikuje. Pozorište se preoblikovalo u medije, bioskop, internet, žurke, megamarkete... Ali na svu sreću, ima još "par" jedinki na svetu, koje je čuvaju u onom "starinskom" obliku... Zar nije najlepše i uzbudjivilje biti u igri nego pobediti ili izgubiti :)
(Snežana Miletić, Ludus, 2010.)
*******************************************
Pozorišni portret glumca u mladosti

Све иде из главе

„Поморанџина кора“, по тексту Маје Пелевић и у режији Кокана Младеновића, у интерпретацији глумачког ансамбла Новосадског позоришта, типична је женска представа са порукама доминантно упућеним женској популацији, у свим узрастима пунолетства, и тек пренесено и посредно јачем полу. Под маском женске опседнутости сопстеним изгледом, и цене коју плаћа женски род робовању естетским и модним стереотипима, у ствари иде много дубља прича мушко – женских и женско – женских односа у модерно отуђеном, комерцијализованом, потрошачком и потрошном друштву, силикатних и силиконских фасада.

На сцени и „проблематична“ Емина Елор, која глуми деветнаестогодишњакињу, тако младу а већ затечену у ординацији естетског хирурга и његове медицинске сестре – оштроконђе.

„Представа јесте женска по многим одредницама али су проблеми о којима она говори универзални за цео људски род. Свидети се или не свидети, јесте и мушко и женско питање. На сцени је хор жена, који у представи можда размишља женском главом, али мислим да је ефекат и за мушки део публике доста јак. Кроз моју улогу „проблематичне“ од 19 година желим да искажем и да ми је жао тих девојака које због опседнутости изгледом имају проблема са собом. Оне треба да схвате да све иде из главе и да тамо треба направити реда. Оно што је у глави то је вредност коју треба чувати, а не спољашњи изглед“, поручује Емина Елор након извођења представе.
С. Сурла