Obavestenje

* Sve predstave sa redovnog repertora imaju prevod na srpski. Prevod se emituje na scenskom portalu. *

"Crni", 13. marta

× ResponsiveMultiLevelMenu (codrops) style requires jQuery library version 1.7 or higher, but you have opted to provide your own library. Please ensure you have the proper version of jQuery included. (note: this is not an error)

Мај нејм из Црни, Ђорђе Црни, енд мај папа воз а ролинг стон... Ај ем хандрд прсент хироу, хироу фром еври сенчери... Лет ми тел ју мај амејзинг стори... Srpski pajtonizam na Ujvideki način. 21. vek očima 18 veka. Sve je isto, samo nas nema... Urnebesno, uraganski, neponovljivo...

 

Predstava „Crni“ inspirisana viteškom dramom Ištvana Baloga “Crni Đorđe“ u adaptaciji Roberta Lenarda i u režiji Žanka Tomića premijerno će biti izvedena 4. februara. Biće to možda jedan od najneobičnijih projekata do sada, ne samo Ujvideki sinhaza, nego u pozorištu u Srbiji uopšte. Naime, tekst iz 18. veka, o srpskom junaku Karađorđu, na mađarskom jeziku, iz pera mađarskog pisca Ištvana Baloga, režira Žanko Tomić. Karađorđa nepopustljivo strasno i furiozno igra sterijanac Arpad Mesaroš a njegovu ljubu Anđeliju očaravajuće slika Gabriela Crnković. Odavno u našem pozorištu nije napravljeno nešto tako pajtonovski bizarno duhovito. Smešno - cepa stomak. A oštro da boli glava...Reprizno 6. februara. Evo još detalja....

O tekstu...

"Tekst iz 1812. godine biće kuriozitet ove sezone Novosadskog pozorišta. Mađarski tekst o srpskom heroju Karađorđu koji je napisan za vreme Prvog srpskog ustanka koristi jedinstvenu optiku narodnog heroja iz ugla mađarskih herojskih mitova, sa naivnošću romantičarskog duha. Romantičarski duh, naravno, postane ironičan u pristupu adaptacije i režije Žanka Tomića. Ispostaviće se da je to postdramski teatar o tome kako jedna nacija vidi istoriju, ili sadašnjost, druge nacije..." (Ferenc Nemet, autor adaptacije)

Rivrajter Robert Lenard: "Tu je ova viteška drama „Crni Đorđe“ po pravilima sentimentalnog-herojskog-romantičarskog pisanja. Nije da nema neke istine u toj, inače ne baš vešto napisanom tekstu iz davne 1812. godine ‒ ali to je romantičarska istina. Istina epohoe koja još veruje u mitove i herojstva. Gledati na nacionalne heroje posle devedesetih nemoguće je na isti način kao pre. Mit je postao vic. Heroj je postao tarantinovska figura ‒ poza i popkulturni intertekst, istorijski horor i ironija. Tako je “uzvišena drama” o tome kako će doći heroj koji će nas spasiti ‒ postala komedija. Istina je to. Bolna, da umreš od smeha."

Reditelj Žanko Tomić: „Crni je zapravo nov komad nastao novim pisanjem, rivrajtingom (Robert Lenard), naivnog romantičarskog komada sa pevanjem i pucanjem „Karađorđe“ Ištvana Baloga iz 1812. godine, koristeći samo strukturu pomenutog komada. Balogov komad se bavi munjevitim usponom junaka Crnog Đorđa od usamljenog prognanika do narodnog vođe koji na kraju osvaja i Beograd, o narodnoj buni zvanoj Prvi srpski ustanak. Naš akcioni mjuzikl se, međutim, bavi pitanjem: kako bi izgledao Poslednji srpski ustanak. Pa, kao i uglavnom sve oko nas – parodično.“

Arpad Mesaroš kao Crni: "Maj nejm iz Crni, Đorđe Crni, end maj papa voz a roling ston... Aj em handrd prsent hirou, hirou from evri senčeri... Let mi tel ju maj amejzing stori..." Crni, u jednom trenutku junak, u ratu postane junačina a onda izgubi sponu sa realnošću, postaje političar. Igram stereotip. Karikiranog junaka. Možda on u jednom trenutku zato postoje i prihvatljiv... Crni više od svega voli svoju kuburu. Više od sebe, Anđelije, žena, vere, borbe... Kubura je njegova snaga, njegov fetiš. Ali više od svega toga, moj utisak je da je “Crni” veliko pitanje o tome, da li je moguća revolucija u vremenu kojem svedočimo, vremenu u kojem živimo, u vremenu nepodnošljivo potrošačkom u kojem je životni imperativ obići sva sniženja, kupiti što više robe, ne misliti kako je oko nas i nama. Pitanje pitanja je, da li išta može da se promeni? Može. Da se kupuje još više? Supermarket tako postaje zbirno i zborno mesto našeg života. On je. Često se pitam, kako mali čovek zamišlja promenu i boljitak? Da li je jedina promena kojoj se nada i stremi mogućnost da smeni tog nekog ko u datom trenutku može da kupi nešto više od njega?

Gabriela Crnković kao Anđelija: “Šta sve može sa se desi ženi u ratu? Mogu da je ponize, da postane zatvorenik, žrtva ili ljubavnica. Ako je ovo poslednje, bitno je da li je smatraju svojinom ili dobije uzvraćenu ljubav, pažnju i poštovanje. Anđelijina sreća leži u tome da u Crnom upoznaje takvog partnera koji je ne prisiljava, na koga gleda s oduševljenjem. U njemu vidi oslobodioca i heroja. I nema povratka. Nju zaslepljuju oduševljenje, ljubav, žudnja za borbom i ukus krvi. Realnost nestaje i sve što joj pada na oči je mrak... Taj Crni, Crni, Crni...”

David Klem, kompozitor: "Muzika je raznovrsna kao i život. To se odnosi i na naše heroje ove "viteške drame". Svi mi imamo neki plan, neki put kojim bi da idemo, za koji mislimo da je najbolji, najbezbedniji, najkorisniji. Muzika je naša senka na tom putu. Neki nas potpis u pokretu. Crni je čist u svojoj prljavštini. Preteruje, i zbog toga je realan. Bode oči i tera te da trepćeš. Gledamo se u ogledalo, i tešimo da je krivo, da problm nije u nama. To što najviše buni u današnje vreme je baš ta "svetlost". Da postoji svetlo u crnoj boji - lakše bi se objasnile stvari koje nam se dešavaju trenutno. Što nam više "osvetljavaju" put, to manje vidimo. Možda je rešenje da zatvorimo oči i da polako, tapkajući, ali pomoću svog instinkta krenemo putem koji smo sami odabrali, makar i ne videli ništa, oslanjajući se na sopstveni mrak, polako i postepeno paleći sopstveno svetlo. Tako više nećemo biti primorani da nas osvetljavaju, i da nas zaslepljuju. " 

Koreograf: Ista Stepanov: “Ovakav tekst i Davidova savršena muzika mene potpuno pomeraju, kao i večita tema kojom se predstava bavi. Ljudska bahatost, agresivnost, glupost su neiscrpne pa još potrkrepljene nacionalizmom... Nema im kraja! I nebitno je sa čije strane dolaze. Danas, meni se čini da je sve crnje od crnog a ono što je svetlo je toliko potisnuto da se jedva primeti... Neznanje, nekultura i sebičluk cvetaju a prave vrednosti retko ko ceni. Postoje svakako i oni hrabri koji, uprkos svemu, razmišljanju svojom glavom i bore se za istinu. Za mene je prava čast da sam još jednom bila u društvu umetnika Ujvideki sinhaza. Rad sa njima na ovakvoj predstavi je svakako gledanje u svetlost.”

 

Adaptacija romana: Ferenc Nemet:

"Cerni Đuro, ili zauzeće Beograda od Turaka”1

Povodom 200 godina pozorišnog komada Ištvana Baloga o Karađorđu (1812
Prvi srpski ustanak, predvođen Karađorđem (1768–1817), koji je bio ustanak Srba protiv Turaka u Beogradskom pašaluku i šest okolnih nahija u periodu od 1804. do 1813. godine, bio je izuzetna pozorišna inspiracija mađarskom dramskom piscu i glumcu s početka 19. veka, Ištvanu Balogu (1790–1873) (Balog István), pioniru mađarske pozorišne umetnosti. Razloga za umetničko/scensko uobličavanje Karađorđa i događanja vezanih za ponovno preuzimanje Beograda od Turaka bilo je nekoliko; pre svega, radilo se o savremenom junaku, vođi ustanka u okruženju, o uspešnom voždu čiji su lik i delovanje bili veoma pogodni za scenski prikaz, a koji je izazivalo ne malo pažnje i interesovanje tadašnje mađarske javnosti, pogotovu Srba u Ugarskoj, nadasve Srba u Budimu i Pešti. Po svojoj prilici je sticaj svih tih okolnosti naveo Ištvana Baloga na pisanje jednog, tada veoma aktuelnog „dramskog sočinenija” u četiri čina, i to jula 1812. godine, dakle još za vreme Prvog srpskog ustanka. Štaviše, u vreme kada je Karađorđe odbio da prihvati odredbe Bukureštanskog ugovora, usled čega je potom 1813. godine Turska angažovala poveliku vojnu silu da obuzda prilike u Srbiji.
Ugarsko javno mnjenje je na Karađorđa gledalo kao na srpskog nacionalnog junaka koji se na mesto vrhovnog vožda uspeo zahvaljujući „svom nezadrživom viteštvu i pametnoj agilnosti”. Interesantno je čitati njegov životopis, koji je nepune dve decenije posle njegovog ubistva, u pomalo romansiranom obliku, sažeo Daniel Novak (Novák Dániel) za peštanski časopis Regele (Regélő): „Ovaj avanturista je još kao dete veoma omrznuo Turke. Podstaknut tom unutrašnjom mržnjom, kasnije je ubio jednog muslimana. Nakon tog događaja bio je prinuđen da beži, prijavio se u austrijsku vojsku gde je postao podoficir. Međutim, desilo se da se sporečkao sa svojim kapetanom koji ga je ukorio, nakon čega ga je ubio te se ponovo vratio u Srbiju, gde je postao vođa jedne naoružane družine koja se borila protiv Turaka. Postigao je toliki uspeh da mu je vojska za kratko vreme narasla na 60 000 duša te je čitavu Srbiju stavio pod oružje. Budući da mu se otac nije priključio pobuni, štaviše nameravao je da to prijavi Turcima, zao sin ga je ubio, te je otuda prozvan Černi, što bi značilo crni, zločinac. Nedugo potom, za neku sitnicu dao je obesiti i svoga brata. Ovaj revolucionar je sa mnogo sreće ratovao sa Turcima. Zauzeo je Beograd 1800. godine pa su ga Turci 1803. godine priznali za gospodara. I pored toga, neprijateljstva su se nanovo javljala. Zauzeo je Beograd i Šabac, bivao je poražen ali ne i pobeđen. (...) Iako je 1812. godine prestalo neprijateljstvo između dva naroda, on je i nadalje posezao za oružjem, pa je tako 1814. godine kod Šapca porazio Turke. Na kraju, shvatajući da uprkos svim svojim nastojanjima ne može svoju domovinu osloboditi od Turaka, najpre otišao u Rusiju a zatim u Austriju, gde je boravio u pograničnim gradovima.U tajnosti je 1817. godine još jednom krenuo u Srbiju, pod izgovorom da pronađe svoje skriveno blago, ali su ga Turci uhvatili, pogubili a njegovu glavu poslali u Konstantinopol.”
Takvo je bilo viđenje Karađorđa u Ugarskoj u prvoj polovini 19. veka te nije ni čudo što je jedan ovakav, interesantan, mogli bi čak reći vanserijski životopis dao inspiraciju Ištvanu Balogu za pisanje pozorišnog komada „sa igranjem i pevanjem”. Zapravo, u stručnoj literaturi postoji gledište da je Balogu ideju za pisanje ovog komada u jednom razgovoru dao Jožef Katona (Katona József) (1791–1830) istaknuti mađarski dramski pisac, koji je u to vreme bio pozorišni glumac u Pešti. Štaviše, njegovo ime kasnije se našlo među glumcima ove Balogove predstave. Izbor za takvu pretpostavku predstavljaju sećanja glumca Pala Silađija (Szilágyi Pál) (1790–1874), Balogovog savremenika, koji navodi da se jednom prilikom u Balogovom stanu, u jednom veselom društvu, u kojem je bio i Jožef Katona, povela reč o herojstvu Karađorđa. Tada je, po Silađiju, upravo Katona predložio Balogu da njegov lik postavi na scenu, govoreći da će na taj način srpstvo Pešte i Budima pohrliti u pozorište.Balog, koji je nešto i znao srpski, prema kazivanju Silađija prihvatio je ovaj predlog i napisao komad koji se igrao pred prepunim gledalištem.
Komad je nastao jula 1812. godine a premijera je usledila svega dva meseca kasnije, 15. septembra 1812. u Pešti. Prema istraživanjima Vojislava Đurića, – koji je u policijskoj arhivi Beča, između ostalog, pronašao izveštaje policijskih agenata koji se odnose na Balogov komad, na osnovu kojih je ubrzo i zabranjen –, kao i istraživanju Alojza Ujesa, njegovoj prvoj zvaničnoj izvedbi 12. septembra 1812. godine prethodila je jedna predstava zatvorenog tipa za odabrane peštanske Srbe i Grke, kojoj su mogli prisustvovati isključivo sa pozivnicama.13 Cserny György je u Pešti, pre zabrane, imao svega tri izvođenja: 15. septembra, 27. septembra i 12. novembra 1812. godine I sve tri su imale izuzetan uspeh: po rečima Ane Por, radilo se zapravo „o frenetičnom iskazivanju simpatija, koje je imalo odlike demostracije”. To potvrđuju i memoari samog Baloga, koji nam kazuje da su neposredno posle zabrane predstave, peštanski Srbi, trgovci suknom u poznatoj ulici Vaci pokušali da ga obeštete za izgubljeni profit tako što su ga iz jedne srpske radnje vodili u drugu, častili ga vinom, pili u zdravlje „Černog Đurke”, i darivali mladog i siromašnog glumca skupim štofovima i odelima, govoreći da će „sve to platiti Černi Đerđ”. Potom su ga još obasipali raznim poklonima, i pratili ga do kuće.
Po oceni Ambruša Miškolcija (Miskolczy Ambrus) zabrana Balogovog komada je usledila zbog toga što su „za vreme srpskog ustanka u Beču smatrali da je bolje ćutati o oružanoj borbi Srba, a i borbu za slobodu nisu smatrali aktuelnom temom. A upravo se ta oslobodilačka borba dopala mađarskoj publici.”
Zanimljivosti u vezi Balogovog komada bilo je više. Dovoljno je da ovaj put spomenemo samo dva. Prvo što je muziku za ovu prestavu napisao talentovan mladić sa svojih svega 14–15 godina, Gabor (Matraji) Rotkrepf (Rothkrepf Mátrai Gábor) (1797–1875) kompozitor, istoričar muzike, kasnije član Mađarske akademije nauka. Važno je napomenuti da ovo muzičko „sočinenije” Rotkrepfa stručnjaci smatraju za najstariji sačuvani mađarski prateći pozorišni muzički komad. Mladi kompozitor je muziku za Černog Đorđa komponovao „tako karakteristično, kao da je neprestano bivao među Srbima”.
Još je interesantnije da je svoju kompoziciju Rotkrepf u svojoj autobiografiji smatrao nestalom, sve dok Peter Varnai (Várnai Péter) nije pronašao partiture u građi starog Nacionalnog pozorišta u Državnoj operi.21 Druga zanimljivost je da je u komadu igrala i jedna od navećih mađarskih pozorišnih glumica 19. veka, prva mađarska operska pevačica Roza Sepataki (1793–1872) (Déryné Széppataki Róza) koja u svom dnevniku o ovom komadu beleži: „Ja sam u njoj igrala Ružicu, jednu srpsku devojčicu, pa sam u njoj pevala jednu ariju i nekoliko pesama na srpskom jeziku... Bilo je slave, burnog aplauza kakvog do tada nisam dobila, ni ja, niti bilo ko drugi. Posle svake pesme bilo je toliko ponovnog pozivanja da je bilo mnogo. Tada je još u Pešti živelo veoma mnogo Srba.”
Nedugo posle peštanske premijere, komad o Karađorđu preveo je „otac srpskog teatra” Joakim Vujić (1772–1847), koji je inače i učestvovao u pripremama predstave Ištvana Baloga. Prema pretpostavci Ane Por, Vujića je upravo izuzetan uticaj Balogove predstave na srpski živalj inspirisao da po uzoru na njega, i uz njegovu pomoć, priredi prvu pozorišnu predstavu na srpskom jeziku.24 Cserny György je inače 17. avgusta 1815. godine na srpskom jeziku izveden i u Segedinu a 4. septembra prikazana je u Novom Sadu „u trenutku kada su srpske vojvode sa porodicama još bile u Novom Sadu, koji je bio pun izbeglica”. Balint Kasa (Kasza Bálint) u svom tekstu o istoriji pozorišta u Subotici nam kazuje da je „još pre nego što je Namesničko veće svojom odlukom broj 28645. zabranilo prikazivanje predstave, ona prethodno već bila prikazana u Segedinu, Somboru, Novom Sadu, Osijeku i Temišvaru.” On navodi i dva dokumenta u Gradskom arhivu Subotice, koji se odnose na živo interesovanje vlasti u vezi izvedbe Balogovog komada u Subotici. Na ta dokumenta se poziva i Katalin Kaič koja je i u Fondu gradskog magistrata Sombora otkrila okružno pismo iz 1815. godine u kome se Namesničko veće interesuje da li je Balogov zabranjeni komad prikazivan u Somboru Kaič, koja se u svojim istraživanjima istorije pozorišta u Vojvodini dotiče i pitanja zabrane Balogove predstave, navodi interesantan podatak, da se Cserny György našao na repertoaru mađarske pozorišne družine koja je maja 1836. godine igrala predstave u Novom Sadu.
Tek nakon nekoliko decenija od svoje prve izvedbe, Cserny György je 1843. godine štampan na srpskom jeziku, u Novom Sadu u Kaulicijevoj štampariji, i tom prilikom je kao autor komada naveden Joakim Vujić.
Komad koji je izazvao veliko interesovanje i bio izuzetno popularan, zvanično je zabranjen iz političkih razloga, na ličnu intervenciju samoga kralja. Ali kako nam Ana Por kazuje, uprkos tome „dvadesetih i tridesetih godina postao je najprofitabilniji komad na repertoaru svih ugarskih i transilvanijskih pozorišnih družina, pa je 1857. godine zadnji put ovaj komad prikazalo i Nacionalno pozorište (Nemzeti Színház)”. Povod za to bio je 50. godišnji pozorišni jubilej tada već ostarelog Baloga. U najavi tadašnje štampe navedeno je da je Balog svoj komad napisan 1809. godine (?!) za svoj jubilej ponovo postavio na pozornicu.34 Ova predstava je izvedena u Nacionalnom pozorištu 31. avgusta 1857. godine, i tom prilikom su Balogove kolege, slavljeniku poklonili srebrnu tacnu, srebrni pehar kao i prigodan lovorov venac.
Rukopisni primerci namenjeni glumcima i šaptaču koje je vlast oduzela, pojavili su se tek stotinak godina kasnije, kada je rukopis ovog komada, među spisima cenzora u arhivi Namesničkog veća (ponovo) otkrio Jožef Valdapfel (Waldapfel József)36 koji je potom detaljno istražio i obradio njegov istorijat.
Dvesto godina Balogovog komada o Karađorđu svakako zavređuje da se svega ovoga ponovo prisetimo."

(Fotke: S. M. i Radivoj Hadžić)

 

CV "Crnog Đorđa"

Napisao: Robert Lenard

Po viteškoj drami Ištvana Baloga i po adaptaciji Ferenca Nemeta

 

Crni ‒ Arpad Mesaroš
Ivan ‒ Gabor Pongo
Simić ‒ Atila Nemet
Caja ‒ Livia Banka
Stanoje Glavaš ‒ Zoltan Širmer
Ružica ‒ Emina Elor
Anđelija ‒ Gabriela Crnković
Joško Oglu ‒ Lehel Šoltiš
Kara Fejci ‒ Melinda Šimon
Miletić ‒ Daniel Gomboš
Ambrus ‒ Atila Giric
Anganti ‒ Atila Mađar
Dečak i još mnogo što šta ‒ Bence Salai, s. a.
Momak i još mnogo što šta ‒ Robert Ožvar, s. a.
Jelena, kasirka i još mnogo što šta ‒ Stanislava Orlović, s. a.

 

Tekstovi pesama: Ferenc Nemet, k. g.
Muzika: David Klem, k. g.
Koreografija: Ista Stepanov, k. g.
Scenografija: Saša Senković, k. g.
Kostim: Jasna Badnjarević, k. g.
Stručni saradnik: Vladimir Todorović, k. g.
Saradnica reditelja: Judit Ferenc
Sufler, inspicijent: Aleksandra Biro
Ton: Atila Lukač, Tibor Biro
Svetlo: Robert Majoroš
Foto: Srđan Doroški

 

Reditelj: Žanko Tomić

 

Galerija

Fekete

Partneri

Pratite nas na Facebooku