Obavestenje

* Sve predstave sa redovnog repertora imaju prevod na srpski. Prevod se emituje na scenskom portalu. *

Aron Balaž

× ResponsiveMultiLevelMenu (codrops) style requires jQuery library version 1.7 or higher, but you have opted to provide your own library. Please ensure you have the proper version of jQuery included. (note: this is not an error)
Biografija

Biografija Arona Balaža:

Rođen je u Švajcarskoj 1977. godine, pretposlednjg dana maja. Završio je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, klasa Đerđa Hernjaka. Diplomirao je Mrožekovima Emigrantima. Već tada se videlo da će od njega biti veliki glumac... Bio je član Novosadskog pozorišta od 1998. do kraja 2016. godine.

Predstave:

Pripitomljavanja, Konje ubijaju, zar ne, Istorija komunizma u dva dela, Ričard Treći zabranjen, Pac, Mizantrop, Majstor i Margarita, Fani i Aleksandar, Leons i Lena, Rozmersholm, Bura, Pomorandžina kora, Roki horor šou, Čovekova tragedija, Šest lica traže pisca, Emigranti, Kosa, Čikago, Košmar, Sirano de Beržerak, Galeb, Opera ultima, Kovači, Ban Bank, San letje noći, Kneginja čardaša… sve to u matičnom pozorištu Ujvieki sinhaz. A onda i Pravu na Rusa u Srpskom narodnom pozorištu, Sedam u koprodukciji Ateljea 212, banjalučkog NP I Ujvideki sinhaza. Igrao je i u NP Subotica, pozorištu Deže Kostolanji, u Mađarskoj i Rumuniji te u recentnom koprodukcijskom Violinisti na krovu…

Uživa kultni status, ne samo u Novosadskom pozorštu, i na Akademiji umetnosti među studentima, već u vojvođanskom glumištu uopšte. Umeo bi da odigra i otpeva šta god, i telefonski imenik, i posve bogati meni nekog restorana. Odlikuju ga smirenost, doslednost i posvećenost. 

 

 

Filmovi:

Igrao je i u filmovima „Đavolja Varoš“ Vladimira Paskaljevića, „Žurka“ Aleksandra Davića, te kod Gorana Paskaljevića u filmu „Kad svane dan“. 

Nagrade:

Aron Balaž trostruki je dobitnik Sterijine nagrade (za uloge u predstavama Roki horror šou, Pomorandžina kora i Violinista na krovu), dobio je Patakijev prstenom, nekoliko nagrada na Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine, kao i nagradom Mari Jasai koju mu je dodelilo Ministarstvo kulture Republike Mađarske za godišnji doprinos pozorišnoj umetnosti. Glumačke nagrade dobijao je i u Kišvardi a više puta proglašavan je glumcem sezone Novosadskog pozoriša. 

Danas je samostalni stručni saradnik na predmetu Gluma na AU u Novom Sadu.
 

 

Nagrade

Sterijina nagrada za ulogu u mjuziklu "Roki horor šou"

Sterijina nagrada za ulogu u "Pomorandžinoj kori"

Sterijina nagrada za ulogu u mjuziklu "Violinista na krovu"

"Mari Jasai"

Patakijev prsten

Više puta nagrađivan za glumačka ostvarenja na festivalima u Kišvardi, Postu i na Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine, više puta proglašavan glumcem sezone u Novosadskom pozorištu

Intervju

Ako si otvoren - ranjiv si i možeš sve...

Jedna od najznačajnijih nagrada koju u susednoj Mađarskoj može dobiti neki glumac je ona s imenom čuvene mađarske pozorišne dive Mari Jasai. Meseca za nama dobio ju je glumac Novosadskog pozorišta/Ujvideki sinhaz Aron Balaž i to za godišnji doprinos pozorišnoj umetnosti! Nagradu mu je dodelilo Ministarstvo kulture Republike Mađarske!

U trenutku kada je ovim povodom „Ludus“ zakazao intervju sa njim, Balaž je dobio još jednu nagradu - ovdašnju, za najboljeg glumca na 60. festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine, i to za ulogu Njega u predstavi „Pomorandžina kora“ svog matičnog pozorišta.

Kako podnosiš svoje zrele glumačke godine, šta ti donose, više nemira ili staloženosti?
Čini mi se nemira, ponekad mi je neugodno što uvek igram velike uloge, bojim se da ne postanem dosadan, iako se trudim da ne budem... Uvek imam dodatni nemir zbog velike odgovornosti koju osećam prema ulozi, mom pozorištu, kolegama, publici, reditelju, u želji da odgovorim na sva očekivanja i visoke standarde...

Kako vojvođanskom glumcu zvuči tvrdnja ljudi koji imaju kompletan uvid u pozorišnu produkciju u našoj zemlji da je ono što se trenutno pravi u pozorištima Vojvodine najzanimljivije u našoj zemlji? Je li to za uobraziti se ili za zaigrati se još više?
Ne mislim da to ima veze sa regionom, možda smo mi samo bili malo otvoreniji, hrabriji, vredniji, spremniji... Ili smo imali sreću da ljudi koji vode pozorišta u Vojvodini biraju prave ljude koji će raditi sa nama glumcima, pa da se nda podudare mišljenja reditelja i trupa... Možda je zapravo presudno to da su ljudi koji vode pozorišta znali šta njihovi ansambli u datom trenutku mogu i sa kim to mogu da ostvare. I onda se neminovno desi ta alhemija koja donosi dobru predstavu, dobre uloge, publiku...

Da li se u ovim godinama još uvek zanosiš mišlju da glumačke reči s pozorinice imaju uticaja na javnost, da mogu nešto da probude ili sada duboko sumnjaš u to?Ili se glumaček reči samo traže kad zatrebaju političarima u kampanjama?
Nekad mi se čini da imaju a nekad da nemaju. Glumac mora da govori i trudi se da to bude jasno i razgovoretno, istinito, i da se onda nada da će to što govori drugi razumeti. Ja nikako nisam za to da mi budemo glasnici političara, već zdravog razuma, i najbolje je kad to radimo sa scene, a ne sa tribina ili trgova. Sa scene to ima značenje i smisao. Ne znam je li to dovoljno jako, da li se čuje dovoljno glasno. Ne zanosim se ja, ali bih voleo da to ima smisla. Naše predstave „Pomorandžina kora“, i „Čovekova tragedija“ govore o dosta stvari, nadam se da bar nešto od toga navedu bar nekoga da posumnjau u neke svoje zablude

Imate sada u pozorištu radikalno moderno čitanje Madačeve „Tragedije“. Mlada publika je oduševljena. Kako ga ti vidiš s te strane pozornice?
Ja bih voleo da tu našu predstavu vidim kao gledalac, iz publike. Nažalost, to nikada neće biti moguće.

„Pomorandžina kora“ pripada najvišem dometu ovdašnjeg postdramskog teatra, kaže Ana Tasić baš u jednom „Ludusu“. Da li postdramski teatar nudi više glumcu od tzv. konvencionalnog pozorišta?
Istine se mogu izgovoriti na razne načine, u nekom radioničarskom radu, sa dekorom, bez njega, bez reči i uz galamu... Pitanje je da li će to i kako publika čuti i prihvatiti. Ta vrsta pozorišnog rada može u glumcu da probudi radoznalost ali isto tako i nesigurnost, jer nemaš sigurnu, izvesnu bazu na kojoj stojiš, koja ti čuva leđa. Sve može a i ne mora biti. Zato je to uvek na nekoj ivici, uvek je pitanje da li će reditelj naći dobru meru stvari da bi to za publiku bilo razumljivo. Treba čitati komad onako kako osećaš, proniknuti u to šta je pisac rekao, razumeti njegove reči a tumačiti ih u kontekstu ovog vremena. U pozorištu je zapravo fenomenalna ta sloboda interpretacije.

Koje bi teme voleo da igraš?
Važno je ne dozvoliti ljudima da se umrtve, učaure, zacementiraju, da im je svejedno, da su ravnodušni a takvi sve više postaju i to me jako brine i tišti. Voleo bih da otvaramo teme o tome...

Kako se nosiš sa licemerjem u pozorištu?
Ne verujem da ga ima više ili manje nego u drugim profesijama, samo što se mi krećemo upozorišnim krugovima, bolje i poznajemo, pa nam se čini da ga je tu više. Licemerje i u pozorištu, kao i u životu generalno, dolazi iz zavisti i pohlepe. Ali toga nema kada se bavimo istinski problemima koji se nađu pred nama. Beskompromisno i hrabro. Treba se otvoriti, prepustiti. Ako si otvoren - ranjiv si i možeš sve, a ako si zatvoren niko te ne može dotaknuti ali ni ti ništa ne možeš!
Snežana Miletić 
(Ludus,maj 2010)
*******************************************************************
"Dnevnik", mart 2010. godine

Kад помислимо да ће бити боље, опет смо на дну

Задатак сваког позоришта је држање уметничког нивоа и његово превазилажење. Глумац “Новосадског позоришта”, добитник најзначајнијих признања и наш комшија сматра да ради у угледном театру, оном чије су вредности препознали публика и критичари. Арон Балаж не жели да прича о политици, сматра да је политици и политичарима ионако дато превише пажње. “Некада смо говорили о уметницима, писцима, а сада би политичарима изгледа морали да додељујемо “Оскара”, рекао нам је у шали. Наш саговорник је недавно добио престижну награду “Мари Јасаи”, коју додељује мађарско министарство културе, а ми смо га прво замолили да читаоцима објасни о каквом се то признању ради.

- Додељује се једном годишње, 12 људи из области позоришне уметности је добија. То је једна од најзначајнијих награда у Мађарској, која се од пре неколико година даје на целом мађарском говорном подручју, у Ердељу у Румунији, Србији...

•Када си сазнао, шта си прво помислио?
- То је било 4. фебруара, био сам у позоришту. Када су ми саопштили, сви су били срећни, а ја сам стајао као теле. Био сам затечен, можда ни сад не осећам ту одговорност коју носи нагрда. Јесам поносан, прија ми, али нисам свестан шта она вуче за собом.

•Зашто је “Роки хорор шоу” фетиш представа геј популације?
- Чуо сам за то. Не знам, има пуно мушкараца, сви су у корсетима, женским чарапама, травестити и све то. Сигурно зато.

•Нема дубљег контекста?
- Не, ако гледамо главни лик, он воли и мушкарце и жене (смех).

•Српско позориште у једној речи?
- ...

•И ова пауза говори довољно...
- (смех) ...разноврсно!

•Пуно путујеш, с којим емоцијама се враћаш у Нови Сад?
- Увек ми је драго вратити се. Примамљиво је што путовање пружа оно “друго”, људе, режисере, принципе рада, то су ствари које уметницима увек требају, изазови. Ипак, овде су друштво и колеге, то ми пружа мир.

•Да ли осећаш канџе транзиције?
- О да! Увек смо били у стадијуму “добро, прошло је лоше, сад ће боље”, па кад то помислимо, опет будемо на дну. Имамо само наду и увек чекамо, најмање четири године.

•Да ли си се деведесетих борио, побегао, изоловао...?
- Као већина људи, пробао сам да преживим. Био сам у Бајмоку, ишао у средњу школу, нису ми оставиле леп траг у души. Покушао сам да се изолујем, али не може се то избећи.

•Вучеш ли ране из тог периода?
- Човек се увек сећа лепог, а не злог и у души ретко остају лоше ствари. Било је густо у Новом Саду за време бомбардовања...

•Када си у животу био у највећој дилеми?
- Рекох, човек се не сећа лошег...(смех). Свакодневно се суочавамо с одлукама, онда је било отићи или не.

•Имаш ли унутрашње немире?
- Наравно да имам, али се трудим да се тога отарасим. Накупљају се када човек не уради нешто, него одуговлачи.

•Користиш их ли као гориво за ликове које играш?
- Да, може се тако.

•Опиши нам ту алхемију?
- Ако имам неку побуну у стварном животу, па то не урадим, имам немир у души. Када ми се пружи прилика да делам на сцени то није утеха, али ако је слична ситуација човек може себи мало да олакша.

•Бунтовник си?
- Да, у малим стварима. Са собом сигурно.

•Највећи градски и државни проблем?
- Градски је изглед. С тим се не мирим, није у стилу, угрожава се стари део, не знам ко је дозволио нове зграде, град ће остати без стила. А државни – култура у вишем смислу. Култура људи, понашања и живота.

•После десет година демократије, како дочекујеш обећања с врха?
- Не знам, негде има помака али увек се зезам да док наша држава уђе у Европску унију, она ће се дотле распасти. Скоро да нема смисла...

•Да ли је дата реч у Србији девалвирала?
- Испоставило се да је тако, каже се једно, а ради се друго.

•Глумио си и на нематерњем, српском језику, опиши нам то?
- Више рада да би се савладао језик. Изазовно је, нови људи, навике, утицај, све то учи.

•Да ли си постао “шири” глумац?
- Имао сам једну прилику, рекао бих да је изазов када човек осећа мало страха, па ако се дохвати тога, после буде храбрији. Што више изазова човек савлада биће самопоузданији, што је у глуми добра ствар.

•Мислиш ли да би виши стандард вратио људе у театар или је проблем дубљи, у нарушеном систему вредности?
- Ја бих прво то навео. Гледао сам у Пешти представе и радио тамо, они имају стогодишњу навику да иду у позориште, од тога много добијају, сазнају, причају о томе. У другим државама се види да потреба за позориштем није изумрла. Ми ни у биоскоп више не одлазимо.

•Најбоље мерило стања у друштву?
- Чистоћа. За то не сноси одговорност “Градска чистоћа”, него ја, да ли ћу бацити смеће на улицу или у контејнер.

•Осећаш ли се немоћно?
- Не знам да ли је то немоћ, али увек има мало наде. Да ли је то само почетна експлозија, “биће боље”... Сада је пао Шенген. Доћи ће можда поново стадијум када ћу бити немоћан, тај вражји круг.

•Успеваш ли да одбациш бреме приватности на сцени?
- Морам. Може се и без тога, али се онда човек још више мучи.

Претходни гост “интервјуа недеље” психолог Жарко Требјешанин, инспирисан питањем новинара Јована Мемедовића упућеног њему у вези с рафтингом, питао је “на невиђено” Арона Балажа – да ли је икада пливао дуже од пет километара?
- Дуже од пет километара? Ако се сабере онда сигурно јесам (смех). Јако волим воду, свеједно да ли је река, језеро или море. Трудим се да ако имам пара увек одем на летовање. Али нисам пливао толико...
Игор Михаљевић
Фото: Б. Лучић

**************************************

Intervju 24 sata: Aron Balaž, glumac. Najteže je nasmejati publiku...

Naš poznati glumac Aron Balaž, vedeta Novosadskog pozorišta, nedavno je dobio jednu od najprestižnijih glumačkih nagrada u Mađarskoj, onu koja nosi ime velike mađarske pozorišne dive „Mari Jasai”. Ta nagrada dodeljuje se jednom godišnje i dobija je 12 ljudi iz oblasti pozorišne umetnosti.

INTERVJU - Nagradu „Mari Jasai” od pre nekoliko godina mađarsko Ministarstvo kulture dodeljuje na celom mađarskom govornom području, u Erdelju, Rumuniji, Srbiji..., a Aron Balaž u razgovoru za naš list otkriva kako se osećao kada je saznao da je jedan od laureata.
- Kada su mi saopštili da sam jedan od laureata, nisam mogao da verujem. To je velika čast za mene i tek kada sam primio nagradu postao sam svestan toga šta mi se desilo. Ipak, odavno sam postao svestan i toga da svaka nagrada sa sobom vuče i neku odgovornost, jer svi očekuju da pružiš više na sceni. To treba da stavim po strani i da radim kao do sada. Mislim da na taj način, uz puno truda, mogu uspešno da nastavim da se bavim ovim poslom.
Budući da igrate u komedijama, tragedijama, mjuziklima... Sa zanatske strane, šta vam je teže: gluma, igra ili pevanje?
- Tokom priprema čovek može prilično da se iznervira, bilo da treba da glumi, igra ili peva. Međutim, to su jako slične stvari koje su veoma povezane, tako da nisam među njima povukao neku liniju. Sve su to podjednako zahtevni žanrovi, pogotovo kada je reč o mjuziklu, u kojem treba glumiti, ali imati i glasa i ritma. Ipak, mislim da je u bilo kojoj izvedbi najteže čoveka nasmejati.
U dosadašnjoj karijeri, koji je lik za vas bio najizazovniji?
- Na to pitanje sam možda u početku mogao da odgovorim, ali sada sam svestan toga da je svaka uloga posebna na svoj način i veoma zahtevna. Često se dešava da nešto ne ide kako treba na probama, a meni je jako bitno da zavolim ulogu koju igram i onda nemam nikakvih problema. To sam vremenom naučio i toga se pridržavam. Čim prođe premijera, svi smo opušteniji i svako sledeće igranje ide mnogo bolje.
Priprema za gostovanja
„Bura”, „Pomorandžina kora”, „Rocky Horror Show” i nedavno premijerno izvedena „Čovekova tragedija” su predstave u kojima glumi Aron Balaž, koji je dobitnik i prestižne Sterijine nagrade. „Uskoro idemo na Susrete Vojvođanskih pozorišta sa ‘Pomorandžinom korom’ koja je proglašena za jednu od najboljih i najgledanijih predstava u Srbiji u 2009. godini i koja je uvrštena u takmičarski deo Sterijinog pozorja. Nadam se da će uskoro uslediti i gostovanja sa ‘Čovekovom tragedijom’ Imrea Madača, u režiji Kokana Mladenovića, jer bi stvarno bilo šteta da to ne vidi pozorišna publika širom zemlje, pa i regiona”, kaže Balaž.
(24 sata, mart 2010. godine)

******************************************

Bilten 60. festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine objavio je razgovor sa Aronom Balažem koji je na tom festivalu proglašen najboljim glumcem!

Блиц сусрет: Арон Балаж, Он у представи ”Поморанџина кора”
Својски, прецизно и посвећено
Арон Балаж је носилац репертоара Новосадаског
позоришта/Ујвидеки синхаз. Онима који кажу да може
да игра све - треба веровати, јер је једнако маестралан и
у класици, и у савременим комадима. И неверне Томе ће
се у то уверити ако га буду видели бар у три различите
представе.

Публика га обожава а позитивна критика готово никада не
мимоилази. Он, једноставно, игра. Улога Арона Балажа у представи “Поморанџина кора” који је, према драми Маје Пелевић, режирао Кокан Младеновић, зове се Он. Представа је, према избору критичара
“Вечерњих новости” Александре Гловацки, проглашена за
једну од пет најбољих у позоришној продукцији Србије у
прошлој години.

Арону Балажу друштво у овој представи прави Она -
Андреа Јанкович и још сеk

Autoportret
Porodica. Majka, otac, Adrijan... Moja uža porodica, oni koji su me uvek pomagali bilo šta da sam radio, radim ili budem radio.
Bajmok. Selo u kojem sam proveo svoje detinjstvo, mesto gde me, dobro znam, uvek rado dočekaju bilo kad da navratim.
Neuhvatljivo, Nestvarno. U ove pojmove ubrajam moj životni poziv, pa sreću, prijateljstvo, ljubav i još sijaset stvari. Sve što je neuhvatljivo, nestvarno. Trenuci koji traju duže ili kraće, ali bez kojih bih teško mogao da funkcionišem.
Pikado (Darts). Svoj novi hobi. Mnogo volim da ga igram, što ne znači da i umem da ga igram.
Grafiti, Gerila. Prijatni ljudi, dobra muzika, točeno pivo sa limunom... Opuštanje.
Odmor. Bilo letovanja, bilo zimovanje, podjednako ih podnosim. Samo da imam dovoljno vremena i novca. Nažalost, nikad dovoljno ni jednog, ni drugog.
Buba. Moj prvi auto, moja bubašvaba sa kojom sam puno putovao, mnoge lepe uspomene me vezuju za nju. Ne računajući kada me je ostavljala na putu. Srećom, ne često. Lepotica 66.!
Voda. Dunav, more, plivanje, ribolov, riba, riblja čorba. Moraću češće na pecanje!!! Mnoge ljude nervira nemo zagledanje u plovak, mene to smiruja, osvežava, odmara. Ili sam možda ja „ribljeg temperamenta“?!
Pozorište. Naravno, ipak ga ne mogu zaobići! Pozorište je... znate... bla, bla, bla... Zavisi kome šta znači... Nestašno, bezobrazno, grubo, hladno, vruće, nemilosrdno, neuračunljivo... U svakom slučaju učim od pozorišta, kao od života. Ma baš sam ovu frazu hteo da zaobiđem, kao, čuli ste, „ ceo život je pozorište!“ Ne može biti. Svako igra svoju igru, svesno ili nesvesno.
Galerija

Partneri

Pratite nas na Facebooku