Beržian i Dideki

Rendező
Kinga Mezei
Előadás hossza
105
perc
Premier
03.06.2012.


 

Zašto treba videti "Beržian i Dideki"?

"Beržian i Dideki" - prosjaci cveća, nemi film sa - mahom - verbalnim scenama predstava je koju je po tekstu Ervina Lazara režirala Kinga Mezei. Ova visokopoetizovana i estetizovana predstava oda je smislenijem, boljem, čistijem, snažnijem, nežnijem, iskrenijem, jednostavno humanijem životu... Mrakovi ponekad mogu biti, ne samo ponori, nego i izvor svetlosti... Kako izmileti iz lične puževe kućice, pobediti zlo i sopstvenu senku, i kako svoju magičnu energiju staviti u službu dobra, o tome govori ova predstava...

 

(PROSJACI CVEĆA)

Nemi film sa mahom verbalnim scenama

Adaptacija: Kata Đarmati i Kinga Mezei

 

Beržian, pesnik - Aron Balaž, dobitnik nagrada: Sterijine, ”Mari Jasai, Patakijev prsten”

Džepnaenci Klopedija, veselica trakalica -Emina Elor, dobitnik nagrade „Patakijev prsten”

Majstor Šrof - Atila Nemet

Violin, raštimovani muzičar - Gabor Pongo

Vinko Podrumač, krčmar - Daniel Husta

Dlakodlak Mlekobrk, unuk mongolskog vladara - Tamaš Hajdu

Strahoviti Opak - Zoltan Širmer

Dideki - Agota Silađi

Glavnobrad - Agota Silađi

Matorbrad - Zoltan Širmer

Nižibrad - Daniel Husta

 

Scenografija: Kinga Mezei, k.g.

Kostim: Eva Gemeri, k.g.

Kompozitor: Mezei Szilárd, k.g.

Dramaturg: Kata Đarmati 

Fotografije u predstavi su radovi Petera Filepa i Eržebet Mezei

Fotografije za projekciju pripremio: Imre Šebešćen 

Klavir: Marina Džukljev, k.g.

Projekcija: Robert Majoroš

Svetlo: Tibor Biro i Radovan Ignjatov

Šminka: Agneš Pasti

Foto: Čaba Mikuš

Asistent reditelja: Judit Ferenc 

Donatori predstave: Uprava za kulturu Grada Novog Sada, Fondacija Bethlen Gábor

 

Volela bi ponekad da mi se na čelo prilepi natpis PAZI, LOMLJIVO! Ponekad bi volela da ubedim ljude, da upravo zbog toga što živimo u svetu u kojem nema pravila i da živimo životom u kojem nema zakonitosti, pri buđenju sledećeg jutra podjednako će boleti ono što boli. Naravno, prevara i izdaja ni u ljubavnim, ni u političkim vezama nije neka novost, ali nekada se bar smatralo da je za osudu kad uvrediš nekoga. Ponekad pomislim,da sam zato bila prinuđena da se povučem u depresiju, jer je to bio jedini legalan način, da sam jedino tako mogla da opalim po licu ovaj neki svet, koji uporno istrajava u tvrdnji, da ljudi nemaju više nikakvih obaveza, takav svet u kome više sve gubi svoj smisao. 

Iako se depresija javlja kod svake generacije, u slučaju nas današnjih dvadeset i tridesetogodišnjaka ona kao da je normalno stanje duha, ono čime moramo da živimo zajedno, jer je život već takav i inače ćemo umreti.
Ja se samo nadam da će jednom dođi i to vreme kada se zaljubim u nekoga i da će taj osećaj izrasti u trajno stanje iz kojeg nastaje zdrava veza na koju se može graditi porodica, da ću jednog dana postati kreditno toliko sposobna da ću moći da stvorim sebi dom...“
/Elizabeth Wurtzel/

Hor: Oršolja Cumbil, Judit Laslo, Timea Lerinc, Emeše Nađabonji, Robert Rutonjić, Đerđ Virag

Orkestar: Aron Balaž, Danijel Husta, Gabor Pongo
Reditelj: Gabriela Crnković

Képgaléria

Partnereink

Kövessen minket a Facebookon